Kompjuterski ribolov

 

Vi prestavuvame dve igri povrzani so ribolovot:

1.Fishsim(simulacija na site vidovi ribolov)golemina 100MB
2.Flysim(simulacija na musicarski ribolov)golemina 5MB

Site vljubenici vo ribolovot mozat da vezbaat dodeka se vo tek zimskite meseci:))
Site prasanja povrzani so igrite mozeta da gi postavite na blogot BISTRO!!

.

 MUSICARENJE

Čuo sam, i mogu da vam pričam o načinu ribolova u Makedoniji, koji je sledeći:

Između Beroae i Tessalonicae teče rijeka Astraeus. U njoj žive ribe sa pjegama na koži, ali kako ih tamo zovu najbolje je da pitate Makedonce. Te ribe se hrane mušicama koje lete oko rijeke i koje se razlikuju od mušica koje drugdje žive. One ne izgledaju kao ose, niti liče na bumbare, pa čak ni na pčele, iako imaju neke od osobina pomenutih insekata. Moglo bi se reći da su velike kao bumbari, da im je boja slična kao kod osa a da zuje kao pčele. Lokalni stanovnici ih zovu Hippourus. Ove mušice se roje oko rijeke i tamo traže svoju hranu. Tom prilikom opažaju ih ribe koje žive u rijeci. Kada riba primjeti Hippourus-a na površini ona mu se bešumno prikrada, pazeći da ne uplaši svoj plijen. U momentu kada se nađe u sijenci mušice riba otvara usta i guta je, baš kao što vuk prepada ovcu ili kao što orao ulovi gusku. Pošto to uradi, riba zaranja u dubinu ispod zatalasane vode. Iako ribolovci znaju za sve ovo, oni ne koriste te mušice kao mamac za ribe, pošto one kada ih ljudska ruka dodirne gube prirodan izgled, njihova krila se raspadaju i uvenu pa ribe ne žele da ih jedu niti da se približavaju takvoj mušici, jer im neki tajanstveni instinkt govori da su te mušice bile ulovljene. Svojom vještinom ribolovci ipak uspijevaju da prevare ribe pomoću sledeće rukotvorine. Oni namotaju crvenu vunu oko udice i za tu vunu pričvršćuju dva pera, kakva rastu ispod pijetlove rese a imaju boju voska. Štap za pecanje je dug šest stopa a isto toliko i struna. Ribolovci zabacuju taj mamac pa riba privučena i uzbuđena bojom prilazi, zamišljajući da će se dobro najesti, široko otvara usta i kači se na udicu. . . . .
Ovako je prije gotovo 1800 godina Claudius Alianus u svom djelu "De Natura Animalium" - knjiga XVII, prvi opisao mušičare, viđene negdje na teritoriji današnje sjeverne Grčke.

Ukoliko želite saznati više o najnovijim saznanjima vezanim za Astreus, Elijanov zapis i prve opisane vještačke mušice, posjetite sajt Fly Fishing History

KARAS

Karas je barska riba rasprostranjen je u vodama cele Evrope I Azije, ja-vlja se u varijetetima kao Zlatni karas (carassius cara-ssius) i srebrni kar-as (carassius auratus gibelio) ili babuska. Ima osobinu da opstaje i u naj-surovijim uslovima tako da su zivi kar-asi nalazeni i u blatu isusenih reka na dubini od 70-tak santime-ara. Oblik tela je slican saranu ali nema brk-ove, boja tela mu je zuta to tamnozlatnozute ima visoka ledja i malu gla-vu a u ustima ima zdreone zube koji se razlikuju od saranovih. Mresti se od ma-ja do jula i zenka polaze oko 300.000 jajasaca ikre na vodeno bi-lje, mladj se hrani planktonima a odrasli faunom dna, zivi po 10-15 godina.

Lovi se kao i saran samo sa mnogo laksim priborom, laganim sta-pom i najlonom ne debljim od 0,20 mm sa udicama 8-14. U lovu ga treba pri-mamljivati na odredjeno mesto, lenja je i slabo pokretna riba, ima razvi-jeno culo mirisa te se kao mirisni dodatak u lovu koristi laneno ulje, kon-opljino ulje, anis, vanila lavanda i dr. Ma-maci za lov su crvena glista, crv-ici kao i valjci od hleba

 

-

Mrena je jedna od najsnažnijih bijelih riba, koja u potrazi za hranom provodi većinu svog vremena usred najsnažnijih riječnih struja!

Mrena obitava u dubokim i tekućim vodama. Ova snažna brkata riba, kojoj nema ravne po snazi, izvrstan je plivač i kreće se izvanrednom lakoćom između kamenja i stijena, i stalno se nadmeće sa snažnim vodenim strujama, a s ustima u obliku sisaljke hvata se za podlogu...



Neumorno prekopavajući dno, mrena može prevrtati čak i veća kamenja u potrazi za hranom. Ne plaši se brzih, katkada uzburkanih valova, baš suprotno, smješta se upravo u tim zonama jakih turbulencija osobito ljeti kada traži najčišće vode bogate kisikom.


Najbolja mjesta



Za lijepa i sunčana vremena, nije rijetko otkriti prisutnost mrene po zlatnim bljeskovima tijela dok se uvija u trenutku kada prevrće kamenje u potrazi za hranom. Karakteristični su joj i skokovi izvan vode, ali i buka koju prozvodi repom na površini vode i koji je toliko specifičan da je znalci po tome otkriju prije negoli je vide.



Omiljena su joj obitavališta, jer joj osiguravaju istovremeno i zaklon i zalihu hrane, dna bogata šljunkom, veliki blokovi, goleme stijene, ispusti, stupovi mostova, vodopadi, otočići, vodene trave, protustruje, vrtlozi...

Rezultati ribolova prvenstveno ovise u izabranom mjestu. Treba biti strpljiv i dugo promatrati sve znakove koji ukazuju na nazočnost mrena. Jednom kada je mjesto utvrđeno, ribolov je uvijek vrlo aktivan. Čak i tehnika s čekanjem s olovom na dnu, koja se smatra statičnom, zna biti zanimljiva i živa s obzirom na broj napada koji slijede jedan za drugim.

 
Veliki izbor mamaca
Mrena je svežder i dobrog je teka. Zanima je sve što nađe na dnu rijeke... ličinke, kukci, školjke, mekušci, riječni račići, crvi i gujavice, čak i alge i mahovine na njezinom su jelovniku, kao i jajašca riba i mlađ.
Možemo joj dakle ponuditi malo od svačega ! Ali osobito mesne crviće, zrna pšenice ili kukuruza, kruh, velike gujavice, boilie... i naravno sir, koji je za nju prava poslastica!

Izbor nesumnjivo vodi prema najjeftinijim i najotpornijim mamcima. S obzirom na učestala i snažna izbacivanja i jake vodene struje, važno je da odabrani mamac dobro stoji na udici. U tu svrhu, ako je riječ o siru, poželjno ga je izvaditi iz pakovanja i ostaviti na suhom večer prije ribolova da bi se malo osušio i stvrdnuo.


Tehnika čekanja s olovom na dnu

Najjednostvanija i najučinkovitija tehnika za ribolov mrene je tradicionalni ribolov s olovom na dnu. Jer on je jedini koji omogućuje da izbacimo sistem u sektore čak i vrlo udaljene od obale, da stabilizramo sistem na dnu usred jakih riječnih struja, da izvučemo i silom ako treba ribe koje se nalaze na jako zakrčenim mjestima, te da se suprotstavimo i borimo i s najvećim mrenama.

Nakon izbačaja sistema na željeno mjesto, potrebno je napeti najlon, zatvoriti preklopnik kotura i pravilno podesiti kočnicu. Prutovi se postave na nosače pod kutem od 70° u odnosu na površinu vode tako da struna ne bude izložena snazi vodene struje.

Lovi li se na dobro poznatim mjestima za koja smo sigurni da nastanjuju mrene, primamljivanje nije neophodno, osobito ako se radi o sistemu s hranilicom ili većim komadom sira koji služi da ih se brže primami.
U svim drugim prilikama primamljivanje je dobrodošlo. Ovisno o vrsti izabranog mamca, mesni crvići, sjemenke, kockice sira…, isti se koriste i za primamljivanje dohranjivanjem uz pomoć praćke.

-

Odličan čvor - udica je vezana, i imate dlaku za boili. Može se vezivati i pletenicom i monofilamentom.



Prije no što je val suvremenog ribolova šarana preplavio Europu, klasično olovo imalo je samo dvije uloge : odnijeti sistem na željenu udaljenost i osigurati njegovu stabilnost na dnu. To i dalje vrijedi, no danas šaranska olova moraju ispunjavati i druge funkcije. Trebaju omogućiti šaranu da se sam zakvači, pa se obično govori o montaži samokvačenja*. Moraju doseći veoma velike udaljenosti, koje katkada prelaze i 100 m. Trebaju se savršeno prilagoditi svakoj vrsti dna, precizno zabaciti sistem čak i za vjetrovita dana, trebaju biti neupadni jer kako šarani uživaju u statusu “ne ubij”, sve su oprezniji.

Da sve bude još složenije, svakoj snazi štapa odgovara jedna idealna težina olova koja omogućuje da se maksimalno iskoriste mehaničke osobine pruta, kao i njegov nerv. Ako preopteretimo ili suprotno, neotežamo dovoljno sistem, rezultat je isti: maksimalna se daljina neće doseći. Pored toga, koriste li se preteška olova, prijeti opasnost da s vremenom oštetimo opremu







Oblik i težina

Postoji desetak vrsta olovnih oblika. Neka su olova, kao torpedno olovo na primjer, vrlo aerodinamična i dopuštaju dostizanje velikih daljina. Druga su veoma stabilna na dnu čak i kod snažnih struja, kao što je plosnato okruglo olovo.
Neka su pak osmišljena za maksimalno samokvačenje čak i na veoma velikim daljinama. Najčešće se postavljaju iz plovila, umjesto da se izbace na klasičan način putem pruta. Među ostalima, radi se o kuglastom olovu.
Najveća se preciznost postiže s četverokrilnim olovom koji, snabdjeven sa četiri krilca, leti poput strijele.

Težina olova ovisi o vrsti korištenog sistema, daljini koja se želi doseći i snazi pruta. Srednje težine idu od 50 do 100 grama. Rijetko se koriste laganija olova. Potreba za težim od 100 g je izuzetak, a i rijetki su prutovi koji mogu izdržati takva ponavljana naprezanja !




Vrsta dna

Prema prirodi, općenito razlikujemo tri vrste dna: tvrdo, muljevito i travnato.
Tvrda dna koja čine stijene, šljunak ili pijesak uključuju korištenje kruškastih, kuglastih ili plosnatih okruglih olova...
Suprotno tome, nestabilna dna, koja se sastoje od gline i raznojakih nanosa, traže korištenje modela s velikom nosećom površinom kako bi se izbjeglo njihovo propadanje u mulj. Četverokrilna i dagnjasta olova za to su savršena.

Na travnatom dnu, prednost ima trodijelno olovo. Zahvaljujući svom obliku ono se lagano spušta, a pri povlačenju sistema, jedino se ovaj tip olova brzo diže prema površini za vrijeme prvih metara namotavanja. Time se uklanjaju brojna zakvačenja i omogućuje se ponovno zabacivanje, a da se prethodno ne poremeti mir riba koje se nalaze na ribolovonom mjestu.






Dlaku su izumili engleski ribiči 1978. godine i s njom nesumnjivo revolucionirali tradicionalna načela šaranolova. Radi se o komadiću najlona ili upredenice koji se pričvrsti na udicu, a na njega se postavi mamac. Udica ostaje u cijelosti otkrivena što je do tada bilo sasvim nezamislivo. Naprotiv, ribiči su je pokušavali na sve moguće načine sakriti unutar mamca iz straha da je riba ne bi vidjela !

Glavna je prednost ove nove vrste mamčenja u tome što šaran ne osjeća ni najmanji otpor pri uzimanju mamca, a udica, budući da je potpuno slobodna, lako se zabode u samu ivicu usta, a da pri tom ne izazove oštećenje.
Od svog pojavljivanja sistemi s dlakom neprestance se usavršavaju. Danas tako postoje brojne varijante koje se uglavnom razlikuju po vezivnoj točki ili dužini.





Različite vezivne točke

Postoji više načina pričvršćivanja dlake na udicu. Možete je vezati na luku, vratu ili omčici. Ova se zadnja mogućnost pokazala najučinkovitijom jer omogućava postavljanje dlake u osi udice tako da se jezičak može duboko zabosti u čeljust šarana.
Način vezivanja dlake na udicu ovisi i o veličini udice. U posljednje vrijeme, sve više se koriste mali modeli, tako je na primjer broj 2, koji se prije desetak godina koristio u većini slučajeva, skoro definitivno zamijenjen brojem 6 i 8.

Izbor udice ovisi ne o veličini šarana, već isključivo o veličini mamca. Ako lovite sa zrnima kukuruza ili malim boilima u promjeru do 20 mm, koristite udice od broja 6 do 8. Naprotiv, radi li se o velikim boilima u promjeru od 22 do 28 mm, izaberite udice broj 2 ili 4. Vodite računa i o luku udice koji mora biti širi što je boilia veća.


Prava dužina

Dužina dlake prvenstveno ovisi o opreznosti šarana. Ako prakticirate u slabo izlovljenim vodama, dlake dužine od 1 do 3 cm potpuno odgovaraju. Ako je pak riječ o vodenim zonama gdje se šaran često lovi, približite mamac što više udici.
Broj postavljenih mamaca na dlaku također utječe na dužinu. Jasno je da će ona biti veća što nosi više boilia.

Možete postaviti dlaku na udicu na fiksni ili na podešavajući način. U prvom slučaju, na početku ribolova definitivno određujete njezinu dužinu i nemate je više mogućnost mijenjati. U drugom slučaju, izrađujete relativno dugu dlaku koju namatate oko vrata udice do željene dužine. Tada blokirate cjelinu uz pomoć silikonske navlake.


Postavljanje boilie

Dlaka uvijek završava sa specijalnim štoperom* koji ulazi u petlju, a služi za pridržavanje mamca na dlaci. Potrebno je koristiti iglu za probadanje tvrdih mamaca ili posebnu iglu za boilie. Prvo morate probosti boiliu po sredini, zadržavajući u njoj iglu, a zatim provuči petlju dlake u usjek igle. Tada trebate lagano istegnuti cjelinu i premjestiti boiliu s igle na dlaku. Prije izvlačenja igle, postavite štoper.
Provjerite pravilan položaj mamca, a ako niste sasvim zadovoljni, ne oklijevajte ga skinuti i ponoviti postupak dok ne postignete, po vašem ukusu, savršenu prezentaciju.




Dobri sistemi

Udaljenost lova kao i vrsta dna uglavnom utječu na izbor sistema. Kada lovimo blizu obale, u plitkim zonama, kao što je često slučaj u proljeće, ne trebaju nam komplicirane montaže. Klasični samokvačivi sistemi sasvim zadovoljavaju. Dovoljno je samo prilagoditi oblik olova prirodi dna, tvrdom, travnatom...

U drugim godišnjim razdobljima katkada je neophodno tražiti šarane daleko od obale, u plićacima, blizu otoka ili na velikim dubinama. U tom slučaju samo helikopter sistem omogućuje izbacivanje mamca na veliku udaljenost bez opasnosti od zapetljavanja pri izbačaju.

Dodatkom glave sistema* izbjegavamo pucanje kod pojačanih izbačaja, a to nam omogućuje da čak i s jačim olovima povoljno koristimo osobine pruta koji mora biti snažan, barem 3 funte za dužinu od otprilike 13 stopa.


ribolov makedonija
ribolov macedonia

Mrena

 Sportska riba izduženog vretenastog tela pokrivenog gustim zbijenim krljuštima. Leđa su joj sivomaslinasta,prema trbuhu je svetlija sa srebrnim i bronzanim nijansama. Gornja usna sa dva pata brkova je mesnata, žilava i isturena ispred donje usne. Može da naraste i do 10 kg, mada joj je lovna težina trostruko manja. Mresti se od maja do jula.

Region mrene je po pravilu u srednjim delovima reka, međutim, ima je još uvek u svim brzacima sa jakom strujom i šljunkovitim dnom, naročito uz visoke ilovačaste obale u kojima se legu larve „vodenog cveta“ – bele bube, poslastice su za ovu ribu. Meso mrene je srednjeg kvaliteta zbog obilja sitnih oštrih kostiju. Ikra joj je otrovna i ne treba je jesti, ali ne treba je ni baciti. Dobro usoljena, nakon nekoliko dana njena ikra je izvanredan mamac za primamljivanje i lov skobalja. Sezona lova mrene je od proleća do kasne jeseni. Ne tražite je u mirnim, tihim, zabarenim vodama, mrtvajama i jezerima, jer je tamo nema. Pošto se lovi u brzacima treba je čekati mamcima koji leže na dnu, bez plovka i sa olovnim utegom dovoljno teškim da ga voda ne nosi. Udice s mamcima treba nabacivati pravo na brzak. Posle toga će ribolovni konac nošen snagom vode zauzeti kos nizvodni položaj. Preostaje još jedino da se konac nategne, da bude bez takozvanog „trbuha“ i da se strpljivo sačeka da mrena zagrize. Ona to najčešće čini vrlo nežno i lukavo. Da je mamac zagrizla saznaćete po karakterističnom reagovanju vrha ribolovačkog štapa. Najpre će se na vrhu primetiti jedan lagani titraj, posle čega sledi dva do tri sitna trzaja. To je vreme kada treba „kontrirati“. Ukoliko se zakasni udice će ostati gole. Nije na odmet reagovati i pri prvom punom udaru mrena na mamac. Bolje i tako, nego sa zakašnjenjem. Ribolovci „mrenaši“ čekaju je držeći ribolovni konac u ruci, jer se samo tako može „kontrirati“ u pravi čas. Uhvaćena na udicu, žilavo se bori, vešto manevrišući levo-desno, nastojeći uporno da se domogne dna i podvodnih prepreka gde „zalegne“ gubicom podvučenom pod prepreku preko koje ribolovni konac najčešće puca, a riba ostaje slobodna. Zbog izuzetne borbenosti i snage, uživanje je nadmudrivati se njome dok je ulovljenu ne preselite u čuvarku. Prihranjivanje kuvanom pšenicom obećava više uspeha u lovu ove ribe. Mamci: Punomasni sir kačkavalj, ritska, rosna i crvena glista, rovac, ceo manji rak, hlebni valjak, pijavica, mesni crvići, brašneni crvi, testo sa sirom, a kao najbolji mamac je larva „vodenog cveta“ – bela buba. Uzima i komadiće kobasice i viršle. Za lov mrene sa uspehom se primenjuje i ribolov „kotrljanjem“. Udice za mrenu od 6-2 sa nešto dužim vratom, a najlon od 0.25-0.40mm.



LIPLJEN
Izrazita sportska riba, štaviše – ''lisac'', koga je teško nadmudriti ako se nema bar malo iskustva. Najčešće je u društvu sa pastrmkom ali je uglavnom malo nizvodnje naravno u vodama bogatim kiseonikom.
Gde živi:
Radije borave u tihim i dubokim razlivima, naročito krupniji primerci. Mresti se u razdoblju mart-maj, i za vreme mresta, normalno, lovostaj je.

Plodnost ženke ceni se na oko 6000 jajašaca. Maksimalna težina oveplemenite ribe jedva da dostiže 2 kilograma. U Srbiji nije dozvoljeno izlovljavanje lipljena ispod 30 santimetara.
Čime se hrani:
Lipljen se hrani faunom dna: larvama vodenih moljaca i drugih insekata, sitnim vodenim životinjicama i insektima koji iskaču iz vode i padaju na nju. Krupniji primerci napadaju čak i sitniju ribu ali samo ako je voda siromašna hranom.Veoma je obazriv, pa teško postaje plen sportskih ribolovaca početnika.
Tehnike ribolova:
Lovi se isključivo finim ribolovnim priborom i veštačkim mušicama. Lov lipljena prirodnim mamcima zabranjen je i kažnjiv. Posle mresta nije mnogo izbirljiv ali uglavnom napada ''mokre'' mušice. Kasnije kada voda otopli diže se na površinu i uzima ''suve '' veštačke mušice koje uz pomoć ''vaser'' kugle plivaju vodom. Lipljen nije ranoranilac tako da prolećni lov traje između 9 – 16 časova. Posebna veština u lovu ove ribe je svakako izbor veštačkih mušica, ali na obavezno manjim udicama numeracije od 12-14. prisustvo lipljena na nekom delu vode opaža se karakterističnim kolutovima koje pravi na površini praćeno karakterističnim ''buć'', ''bu

CRVENOPERKA

Oblikom tela i bojom podseća na bodorku, međutim, kao zlato žuto oko, crvena pega u gornjem delu oka, i peraja boje karmina obeležja su po kojima se razlikuje od bodorke. Leđa crvenperke su pastelno zelenožuta, bokovi srebrnasti, leđna peraja žućkasta sa oranž prelivima, a grudne peraje žute.
Gde živi:
Zivi pretezno u mirnim tekucim i stajacim vodama, ukljucujuci i kanale.Mresti se dva puta godisnje od prve polovine maja do prve polovine jula. Zenke u prvoj etapi mresta izbace cak i do 50 hiljada komada ikre, u drugoj pak, najvise 10 hiljada. Ikru lepi na podvodno rastinje. Crvenperka je jatna riba. Najradije se zadrzava oko vodenog bilja. Redja je od bodorke i poprilicno obazriva i plasljiva. Meso joj je ukusno, ali kod onih koje zive u barama oseca se karakteristicni miris mulja i ustajale vode. Naraste, mada retko i do jednog kilograma, ali i one od 600-700 grama smatraju se krupnim primercima. Sitnije crvenperke odlican su mamac za stuku.
Pribor i mamac:
Lovi se finim priborom, najlon od 0.18-0.20 mm, udicama 16-12 i laganim plovčićima. Mamci: kućna muva, crvići iz mesa, crvena glista, hleb i kuvana pšenica.



 

Saran\Krap

aj hrabri i snažni borac na udici, ali i delikates na trpezi – naravno uz uslov da nije tovljen, živi samo u rekama crnomorskog sliva do regiona mrene, ali i u jezerima sve do 400 metara nadmorske visine, zatim u barama, mrtvajama i ritovima. Razmnožava se na plavnim zonama sa bujnom vegetacijom na koju lepi ikru. Plodnost ženki je fantastična, jer u tri navrata u periodu mresta položi i do milion jajašca.

Ekonomska vrednost mu je velika u privrednom ribolovu, ali ništa manje nije značajan i u sportsko-turističkom pogledu. Prenet je iz Srednje Azije, a aklimatizovao se u svim zemljama sveta. Uglavnom se gaji u ribnjacima, ali kao što rekoh, ima ga i u donjim tokovima većih nizijskih reka. Ukrštanjem i selekcijama javlja se u nekoliko podvrsta od kojih su najkarakterističnije tri. Šaran, poznatiji kod nas kao divljak, ili savski šaran, sav je u krljuštima i sa znatno izduženijim i vretenastijim telom. Njegov sabrat „špigler“ manje je aerodinamičan od divljaka i sa nepravilno raspoređenim krupnim krljuštima, uglavnom duž bočne linije i leđa, ispod škržnih poklopaca i u blizini repnog peraja. Drugi rođak divljaka „lederer“ gotovo je bez krljušti, ali sa nešto manjom glavom.
Trogodišnji šaran dugačak je 30-50cm, težak 800 grama do 3 kilograma. Najveći do sada poznati primerak je dug 120cm i težak tačno 32 kilograma. Mora se priznati da su takvi kolosi retkost, a biće sve ređi u rekama koje su sve manje (zbog zagađenja) gostoprimljive za kvalitetnu, i na promene osetljivu ribu.
Mresti se od maja do jula pri čemu traži priliku i topliju vodu. Polna zrelost mu nastupa već pri dužini od oko 30cm. Njegova mlađ se u početku hrani planktonima, a kasnije podvodnim biljkama, ali i ikrom drugih riba i vodenim životinjicama koje žive na dnu.
Nije na odmet napomenuti da šaran u vreme mresta ne uzima hranu, ili to čini vrlo retko.
Ova izuzetno sportska riba veoma je nepoverljiva i plašljiva, a uz to i jako oprezna. Smeta joj svaka buka, čak i koraci ribolovaca na obali. Najradije bira duboka i skrovita mesta oko podvodnih krševa, trske, a često je gost i na podvodnim livadama gde izlazi na pašu. Poput svinje rije po mulju tražeći larve vodenih insekata i druge vodene životinjice. U vodama deficitarnim prirodnom hranom napada čak i otpatke toplokrvnih životinja. Stalna skrovišta napušta, uglavnom, kad se voda zamuti. Hranu tada traži blizu obale i na plićacima ili izlazi u površinske slojeve vode, ali izbegava maticu.
Među sportskim ribolovcima šaran važi kao najistrajniji i najžilaviji borac ako se izuzme beli amur i tolstolobik (debeločelac). Jer, uhvaćen na udicu, najrazličitijim manevrima i zadivljujućom snagom nastoji da se oslobodi. U tim trenucima svaka brzopletost, nervoza ili pokušaj da šarana bez zamaranja izvučete, mogu samo da smetaju.
Lov šarana počinje od ranog proleća. Glavna sezona je kraj leta. Međutim, dobri ribolovni rezultati postižu se i petnaestak dana nakon mrešćenja. Nailaskom hladnih kiša, slane i pravih mrazeva, šaran se sprema na zimovanje. U grupama traži duboka i muljevita mesta za krtog. Zariveni u mulj jedan do drugog, prespavaju zimu, pri čemu im masno tkivo nakupljeno tokom leta, obezbeđuje neophodne životne potrebe do prolećnog buđenja.
Šaran se uglavnom lovi dubinski – na čekanje. Ali, dobri rezultati na mirnim vodama postižu se i lovom na plovak, pogotovo ako se dubina mamca podesi u slojeve vode kojima se tog dana šaran kreće. U ribnjacima, na kanalima i uopšte na tihim vodama, olovni uteg treba da je što manji i obavezno klizajući. Ovo zbog toga što šaran obavezno ispituje, njuši i lizuće mamac sve dok se ne uveri da mu ne „preti“ nikakva opasnost, tada grabi mamac i guta u pokretu. Ako oseti bilo kakav otpor (prevelika težina utega) izbacuje mamac i odlazi što je moguće dalje od mesta gde je poplašen.

Na tekućim vodama šarana treba tražiti tamo gde je podvodno kamenje i ilovačasto, ali nikako muljevito dno. Šaran izbegava mulj i jake matice. Obično je u društvu deverike i platikom. Za bolji ribolov na tekućim i mirnim vodama preporučuje se prihranjivanje. Na mirnim mestima hrana se razbacuje na uskom prostoru, ali u tekućoj vodi stavlja se u žičanu mrežicu ili vrećicu od retkog materijala, koja se potapa nekoliko metara uzvodno od mesta gde se šaran nalazi.

Ako je dno muljevito čestice hrane bi se izgubile u mulju, zato se pribegava visećim (plivajućim) mrežicama s hranom.Uspešno se za prihranjivanje koriste i zemljane lopte veličine čovečije pesnice izmešane sa hlebom, kukuruzom, pšenicom itd. Sve u svemu, prevladava mišljenje da šarana treba primamiti, a nikako tražiti. Prihranjivanje je najuspešnije raskvašenim hlebom, kukuruzom, gnječenim kuvanim krompirom, graškom, konopljanim semenom i pšenicom, bar na dan-dva ranije nego se zabace udice.
Mnogi sportski ribolovci greše kad u lovu na šarana previše nategnu špule na čekrku. U takvim prilikama krupniji primerci kidaju ribolovni konac deblji i od 0.7mm, jer se težina više nego utrostruči prilikom snažnog trzaja. Zato špulna treba da je blago nategnuta – da „driluje“ i pri opterećenju od samo jednog kilograma. Kasnije kad uhvaćenog šarana zamarate postepeno špulnu pritežete ili otpuštate u zavisnosti od otpora koji uhvaćena riba pruža. Lov ovog snažnog borca gotovo je nezamisliv bez meredova – mreže prihvatilice, jer najjači otpor daje u trenutku kada oseti blizinu obale. Taj očajnički pokušaj da spase život treba osujetiti meredovom.
Na stajaćim vodama dobar je mamac korica hleba, uveče i tokom noći (uz uslov da je noćni ribolov dozvoljen). Veličina korice je 2x2 cm, koju sa unutrašnje strane treba probušiti alkicom trokrake udice i nju zakačiti za karabinjer, a vrhove udice utisnuti u sredinu hleba sve dok ne osetite pod prstima da će probiti udicu. Ovaj način ribolova se obavlja bez upotrebe olovnog utega i bez plovka. Kratkim potapanjem montirane korice u vodu, postižete veću težinu mamca i duži zabačaj. U ovakvim prilikama dobro dođe i na sredini probušena kocka šećera kao uteg. Pre početka lova ovim načinom, bacite desetak komadića hleba nek plivaju na mestu pecanja. Zapamtite, neophodna je tišina bez bata nogu, svetlucanja baterijskom lampom, šibicom, cigaretom...
Da je šaran došao na mesto pecanja saznaćete čim čujete coktanje. On najpre kupi mrvice koje otpadaju od bačenog hleba, a onda kreće prema izvoru mrvica – većim komadićima, koje poput usisivača za prašinu uvlači u se. Posmatranjem trbuha ribolovnog konca, ili reflektujućeg staniola na vrhu štapa registrujete ugriz. Ulovljenog šarana izvlačite sa što manje buke. Nikako na štapove ne stavljajte praporce ili nekakve druge zvučne signalizatore.
Hranu na površini vode uzimaju sve dok traje mrak.
Mamci: Mlad ili kuvan stari kukuruz, kuvana pšenica, upola bareni krompir, zeleni grašak, crvena glista, larva vodene bube, bareni pasulj, hlebni valjci, za krupnije primerke komadići sitne ribe, puževi golaći, pa i voće: jagoda, malina, dudinja.
U zatvorenim vodama šaran će pre doći na običan valjak od hleba, kukuruz, krompir i voće, ali na rekama efikasniji su valjci od žutog kukuruznog brašna sa dodacima.


 

KLEN

 
Pripada šaranskom rodu (ciprinide). Naraste, mada retko i do tri kilograma, međutim, primerci do dva kilograma češće se nađu okačeni na udicu i smatraju se ulovom vrednim pažnje. Veoma je rasprostranjen u nizijskim, ali i visinskim vodama. I klen dok je mlađi živi u jatima koja predvode oni rastom veći.

Kad odraste ne podnosi društvo braće i sestara. Kao sportska riba veoma je zanimljiv i lov na klena smatra se aktivnim sportom. Pored tekućih naseljava i stajaće vode. Mresti se u maju i junu. Ženka je oličenje plodnosti. U dva do tri navrata izbaci i do 100.000 ikre.
Cime se hrani:
Klen ne bira hranu. Jede podvodnu mah

ovinu sa istim apetitom kao i maline, trešnje, jagode, grožđe, šljive i dudinje. Život ne prašta ni sitnijim ribama, rakovima i žabama. Što se tiče insekata: popić, skakavac, gundelj, krompirova zlatica, rovac, kućna muva i drugi za klena su poslastica. Rado grize i otpatke toplovodnih životinja: životinjska creva, usirenu krv, živinsku džigericu, pa čak i komadiće mesa i slanine naročito zimi. Nasrće još i na veštačke mušice i varalice tipa „meps“ manjih dimenzija (nula ili jedan). Pošto je svaštojed, jelovnik mu je proširen i na žitarice, hlebne valjke, crviće iz mesa gliste pijavice i dr. Širok izbor mamaca, priznaćete, pa još ako svemu tome dodate da je izuzetno nepoverljiv i borben na udici, onda se s pravom može smatrati sportskom ribom. Meso mu je ukusno ali puno sitnih kostiju, naročito kod sitnjih primeraka.
Način ribolova:
Najviše uspeha u lovu klena imaćete ako koristite prirodne mamce – na plovak u „vožnji“, ali tako da ostanete neprimećeni, ili u lovu titrajem – na pec. Jer, klen je jatna riba, pa je dovoljno da predvodnik signalizira opasnost i svi će se razbežati. Slično se dešava kada iz jata izvučete bar jednog krupnijeg. Tada slobodno promenite mesto, pa ponovo navratite za sat ili dva kasnije. I kod klena „ružno pače“, „ami“ i „rapala“ veoma su efikasne varalice. Pošto je već rečeno šta sve može koristiti kao mamac, treba znati da klen boravi u brzaku iza prepreka koje razbijaju maticu, ali i u tišacima, plićacima, tokom leta u hladovini pored obala, pod mostovima, ali ga najčešće možete naći na ušćima potoka i rečica u veću vodu

Som

 Najveća je slatkovodna evropska riba koja kad je posluži sreća, može da naraste i do tri metra dužine sa težinom od 250 do 300 kilograma. Građa tela i izgled razlikuju se u mnogome od ostalih slatkovodnih riba. Izrazito velika glava sa dugim brkovima i sitnim očima, pljosnatog je oblika ali mu je trup ovalan, koji se prema repu sužava.Velika usta puna su sitnih zubića. Ispod donje vilice ima dva para kratkih brčića. Koža mu je bez krljušti – sluzava, a boja zavisi od sredine u kojoj živi. Leđa su mu uglavnom tamnozelene, smeđe ili crne boje, a trbuh prljavobeo. Šare po telu su mramoraste.Najradije se zadržava u dubokim virovima sve dok ga glad ne natera da pođe u lov.

Hranu traži u blizini svoje loge u koju se obavezno sit vraća. Nije mnogo hitar i smatra se lenjom ribom, koja radije čeka žrtvu mameći je brkovima. Smatraju ga glupim, ali bez osnove, jer je inteligentniji nego što se misli. Inače je svežder. Za podmirenje „blagoutrobija“ ne prašta ničemu što u vodu dospe i može da mu posluži kao hrana. Jede gliste, puževe golaće, rovce, rakove, ribe, uginulu živinu, barske ptice, pijavice, pa čak i sapun. Izrazito veliki primerci, mogu biti opasni i za kupače.

Sa sigurnošću se zna da prvi započinje zimski san, a poslednji se budi. Izgladneli s proleća masovno izlaze na površinu vode da se osveže kiseonikom. Posle toga, odrasliji primerci se izdvajaju i u parovima traže mesta za mrest, koji počinje od aprila, a traje sve do jula. Ženka izbaci i do 500.000 komada ikre. Nakon toga mužjak brižljivo čuva ikru razgoneći svu ostalu ribu. Posle desetak dana iz ikre izlaze mali somići, ostaju u gnezdu izvesno vreme hraneći se planktonima i sitnijim životinjicama. To traje sve dok ih roditelji ne rasteraju. Odraslim somovima, takođe je svojstven kanibalizam. Događa se da zatru polovinu, pa čak i ceo porod, ukoliko je voda siromašna hranom.
Mlađi somići vrlo brzo rastu. U prvoj godini dostižu težinu od oko 500 grama i dužinu od 20 cm.Primerci od tri kilograma stari su od prilike četiri do pet godina.
Soma s razlogom smatraju noćnom grabljivicom, ali se zna da u lov izlazi rano u zoru i predveče, a ređe i tokom dana. Uveče ga trba čekati na ulasku brzaka u vir, međutim, pred zoru i tokom dana som je u viru ili na izlasku iz vira. Prava somova staništa su na ušćima reka i potoka naročito u vreme kad se od kiša zamute, noseći sa sobom razne insekte, crve i vodozemce. U takvim prilikama prikrada se ispod ušća i sačekuje sve što mu voda donosi. Zna da predveče i u zoru ušćima prilaze i druge ribe u potrazi za hranom ili za osvežavanje kiseonikom, pa im pridružuje i odatle vraća najčešće sit ili okačen na udicu. Na ovakvim mestima, radije napada živu ribu, kederovanu žabu ili raka na plivajućim udicama, nego glistu ili pijavicu zabačenu dubinski – na dno.
Rano s proleća posle zimskog sna zapaženiji rezultati u lovu postižu se blinkerisanjem varalicama (efecet, hajnc, meps), koje treba vući kroz površinske slojeve vode. Lov varalicom ne sme biti brz, već ravnomeran i ujednačen. Slično trba postupiti i sa mrtvom ribicom nameštenom na sistem udica, koju som radije napada nego varalicu.
Treba znati da je som jedina rečna riba – ljubitelj buke, nevremena, kiše, grmljavine...
Dok sve ribe beže u skloništa som izlazi i radoznalo prati šta se to neuobičajeno događa. Tu njegovu slabost koriste profesionalni ribari za lov „bućkom“.
Kad zbog kiše vode nadođu i zamute se, soma treba tražiti blizu obale. U svim ostalim prilikama blizu je glavnim tokovima reka.
Lov ovog slatkovodnog kolosa gotovo je bez uspeha ako se koristi lak i nežan pribor. Neophodna je jaka elastična i dovoljno velika udica sa jednim, dva ili tri kraka i olovni uteg težak tolikko da se suprotstavi snazi vode. Ribolovni konac nikako ne sme biti tanji od 0.50mm. Iako snažan, som je manje borben od šarana, no i pored toga valja ga smireno zamarati sve dok mu na površini vode ugledate belinu trbuha.

Uhvaćenog soma na obalu izvlačite uz pomoć kuke i meredova.
Som se najčešće lovi mamcima na dnu, mada naiđe u vreme mutnih voda i na plovak ukraj obale. U pronalaženju najboljih mesta kao orijentacija neka vam posluže stabla oborena u vodu i druge podvodne prepreke iza kojih se obično skriva. Čest je gost u hladovinama vrba nadnetih nad površinom vode, a tamo gde svega toga nema, sasvim je sigurno zalegao u rupama na dnu reka. Ako napipate takve rupe ili im zante mesta, strpljivo čekajte, naročito po noći. Vrlo uspešno som se lovi i „vodenim zmajem“. U toj prilici najbolji su mamci žive ribice, a potom rovci, durdubci i medicinske pijavice.
U soma je dobro razvijeno čulo mirisa, a brkovi i bočna linija (riblji radar) dopunska su čula koja reaguju na treperenja. Upravo su to ribolovci počeli da koriste od nedavno. Došli su na ideju da iznad namamčene žive ribice stavljaju komadiće spužve ili deblje, bele manje flanelske krpe natopljene ribljim uljem, pa dok se okačeni keder batrga i pokretima šalje impulse „radaru“ soma, voda istovremeno spira riblje ulje i nizvodno mirisom trasira stazu kojom će zasigurno doći „brka“, naravno samo ako ga ima.
Drugi kuvaju krv domaćih životinja i mešaju sa mlevenim mesom sardine ili ribljim uljem, pa izmešano sa peskom ili komadićima šljake veličine krupnijeg oraha, bacaju uzvodno da tragovi spiranja prolaze pored namašćenih udica nizvodno od soma, koji je možda zalegao na dnu ili vrluda rekom tražeći štogod za jelo.
Mamci: Snop crnih ili crvenih glista, crna ritska glista, kišna glista, rovac, durdubok, pijavica, rečni rak, komadi bele svinjske džigerice, komadi mesa, manja polupečena ptica, riba, žaba, larva, vodene bube, valjci od hleba izmešanog sa mlevenom svežom ribom ili sardinom i domaći sapun.

POTOČNA PASTRMKA

 Telo joj je mišićavo sa relativno malom glavom i zubastim ustima. Boju tela prilagođava sredini u kojoj živi. To je riba brzih i hladnih planinskih reka i ledničkih i veštačkih jezera.Mresti se od oktobra do sredine februara, ali i tu ima izvesnih pomeranja koja zavise od vremenskih uslova.Plodnost ženki varira od 500-3000 komada ikre, koju polaže na pesku prethodno pripremljenom za smeštaj. Posle oplodnje ikre ''gnezdo'' prekriva slojem peska da ga zaštiti od brojnih neprijatelja. Posle nekoliko nedelja iz ikre se izlegu mlade pastrmke koje se u prvo vreme hrane planktonima a kasnije kad odrastu insektima, mekušcima žabama i ribama. U većim rekama i jezerima sa dosta hrane naraste i do 10 kilograma. Krupne pastrmke i do 10 kilograma lovljene su i na reci Mrvici u Crnoj Gori koja se uliva u Moraču. Inače u planinskim rekama bez dovoljno hrane ova riba jedva dostiže dužinu od 35-40 cm i do kilogram težine. U našoj zemlji lov pastrmke nije dozvoljen prirodnim mamcima, već veštačkim mušicama i varalicama. Dozvoljena lovna dužina se kreće od 24 cm na nagore. Ako je voda bistra uspeh u lovu sa varalicom je slab. U tom slučaju preporučuje se nešto veća veštačka mušica od lipljenskih. Najbolje su one od 8-12. Veština je samo pogoditi kada i koju mušicu uzima. U lovu se podjednako koriste ''suve'' i ''mokre'' mušice. Od varalica najbolje su one iz serije ''Meps'', ''Torpedo'' i sedefaste varalice manjih dimenzija. Debljina najlona je od 0,25 za sitnije do 0,35 za krupnije pastrmke. Rano s proleća bolji ulov obećavaju nimfe sa belim telom i srnom ili crvenom glavom nego bilo koje mušice.

Kasnije, sa otopljenjem situacija se menja u korist muva, mada i tada valja predvideti šta je planinskoj lepotici toga dana na jelovniku. Nimfe s proleća treba da su pri dnu. Među varalicama neprevaziđenim su se pokazali vobleri. Najbolje su: ''Ružno pače'', ''Rapala'', i ''Ami''.