Saran\Krap

aj hrabri i snažni borac na udici, ali i delikates na trpezi – naravno uz uslov da nije tovljen, živi samo u rekama crnomorskog sliva do regiona mrene, ali i u jezerima sve do 400 metara nadmorske visine, zatim u barama, mrtvajama i ritovima. Razmnožava se na plavnim zonama sa bujnom vegetacijom na koju lepi ikru. Plodnost ženki je fantastična, jer u tri navrata u periodu mresta položi i do milion jajašca.

Ekonomska vrednost mu je velika u privrednom ribolovu, ali ništa manje nije značajan i u sportsko-turističkom pogledu. Prenet je iz Srednje Azije, a aklimatizovao se u svim zemljama sveta. Uglavnom se gaji u ribnjacima, ali kao što rekoh, ima ga i u donjim tokovima većih nizijskih reka. Ukrštanjem i selekcijama javlja se u nekoliko podvrsta od kojih su najkarakterističnije tri. Šaran, poznatiji kod nas kao divljak, ili savski šaran, sav je u krljuštima i sa znatno izduženijim i vretenastijim telom. Njegov sabrat „špigler“ manje je aerodinamičan od divljaka i sa nepravilno raspoređenim krupnim krljuštima, uglavnom duž bočne linije i leđa, ispod škržnih poklopaca i u blizini repnog peraja. Drugi rođak divljaka „lederer“ gotovo je bez krljušti, ali sa nešto manjom glavom.
Trogodišnji šaran dugačak je 30-50cm, težak 800 grama do 3 kilograma. Najveći do sada poznati primerak je dug 120cm i težak tačno 32 kilograma. Mora se priznati da su takvi kolosi retkost, a biće sve ređi u rekama koje su sve manje (zbog zagađenja) gostoprimljive za kvalitetnu, i na promene osetljivu ribu.
Mresti se od maja do jula pri čemu traži priliku i topliju vodu. Polna zrelost mu nastupa već pri dužini od oko 30cm. Njegova mlađ se u početku hrani planktonima, a kasnije podvodnim biljkama, ali i ikrom drugih riba i vodenim životinjicama koje žive na dnu.
Nije na odmet napomenuti da šaran u vreme mresta ne uzima hranu, ili to čini vrlo retko.
Ova izuzetno sportska riba veoma je nepoverljiva i plašljiva, a uz to i jako oprezna. Smeta joj svaka buka, čak i koraci ribolovaca na obali. Najradije bira duboka i skrovita mesta oko podvodnih krševa, trske, a često je gost i na podvodnim livadama gde izlazi na pašu. Poput svinje rije po mulju tražeći larve vodenih insekata i druge vodene životinjice. U vodama deficitarnim prirodnom hranom napada čak i otpatke toplokrvnih životinja. Stalna skrovišta napušta, uglavnom, kad se voda zamuti. Hranu tada traži blizu obale i na plićacima ili izlazi u površinske slojeve vode, ali izbegava maticu.
Među sportskim ribolovcima šaran važi kao najistrajniji i najžilaviji borac ako se izuzme beli amur i tolstolobik (debeločelac). Jer, uhvaćen na udicu, najrazličitijim manevrima i zadivljujućom snagom nastoji da se oslobodi. U tim trenucima svaka brzopletost, nervoza ili pokušaj da šarana bez zamaranja izvučete, mogu samo da smetaju.
Lov šarana počinje od ranog proleća. Glavna sezona je kraj leta. Međutim, dobri ribolovni rezultati postižu se i petnaestak dana nakon mrešćenja. Nailaskom hladnih kiša, slane i pravih mrazeva, šaran se sprema na zimovanje. U grupama traži duboka i muljevita mesta za krtog. Zariveni u mulj jedan do drugog, prespavaju zimu, pri čemu im masno tkivo nakupljeno tokom leta, obezbeđuje neophodne životne potrebe do prolećnog buđenja.
Šaran se uglavnom lovi dubinski – na čekanje. Ali, dobri rezultati na mirnim vodama postižu se i lovom na plovak, pogotovo ako se dubina mamca podesi u slojeve vode kojima se tog dana šaran kreće. U ribnjacima, na kanalima i uopšte na tihim vodama, olovni uteg treba da je što manji i obavezno klizajući. Ovo zbog toga što šaran obavezno ispituje, njuši i lizuće mamac sve dok se ne uveri da mu ne „preti“ nikakva opasnost, tada grabi mamac i guta u pokretu. Ako oseti bilo kakav otpor (prevelika težina utega) izbacuje mamac i odlazi što je moguće dalje od mesta gde je poplašen.

Na tekućim vodama šarana treba tražiti tamo gde je podvodno kamenje i ilovačasto, ali nikako muljevito dno. Šaran izbegava mulj i jake matice. Obično je u društvu deverike i platikom. Za bolji ribolov na tekućim i mirnim vodama preporučuje se prihranjivanje. Na mirnim mestima hrana se razbacuje na uskom prostoru, ali u tekućoj vodi stavlja se u žičanu mrežicu ili vrećicu od retkog materijala, koja se potapa nekoliko metara uzvodno od mesta gde se šaran nalazi.

Ako je dno muljevito čestice hrane bi se izgubile u mulju, zato se pribegava visećim (plivajućim) mrežicama s hranom.Uspešno se za prihranjivanje koriste i zemljane lopte veličine čovečije pesnice izmešane sa hlebom, kukuruzom, pšenicom itd. Sve u svemu, prevladava mišljenje da šarana treba primamiti, a nikako tražiti. Prihranjivanje je najuspešnije raskvašenim hlebom, kukuruzom, gnječenim kuvanim krompirom, graškom, konopljanim semenom i pšenicom, bar na dan-dva ranije nego se zabace udice.
Mnogi sportski ribolovci greše kad u lovu na šarana previše nategnu špule na čekrku. U takvim prilikama krupniji primerci kidaju ribolovni konac deblji i od 0.7mm, jer se težina više nego utrostruči prilikom snažnog trzaja. Zato špulna treba da je blago nategnuta – da „driluje“ i pri opterećenju od samo jednog kilograma. Kasnije kad uhvaćenog šarana zamarate postepeno špulnu pritežete ili otpuštate u zavisnosti od otpora koji uhvaćena riba pruža. Lov ovog snažnog borca gotovo je nezamisliv bez meredova – mreže prihvatilice, jer najjači otpor daje u trenutku kada oseti blizinu obale. Taj očajnički pokušaj da spase život treba osujetiti meredovom.
Na stajaćim vodama dobar je mamac korica hleba, uveče i tokom noći (uz uslov da je noćni ribolov dozvoljen). Veličina korice je 2x2 cm, koju sa unutrašnje strane treba probušiti alkicom trokrake udice i nju zakačiti za karabinjer, a vrhove udice utisnuti u sredinu hleba sve dok ne osetite pod prstima da će probiti udicu. Ovaj način ribolova se obavlja bez upotrebe olovnog utega i bez plovka. Kratkim potapanjem montirane korice u vodu, postižete veću težinu mamca i duži zabačaj. U ovakvim prilikama dobro dođe i na sredini probušena kocka šećera kao uteg. Pre početka lova ovim načinom, bacite desetak komadića hleba nek plivaju na mestu pecanja. Zapamtite, neophodna je tišina bez bata nogu, svetlucanja baterijskom lampom, šibicom, cigaretom...
Da je šaran došao na mesto pecanja saznaćete čim čujete coktanje. On najpre kupi mrvice koje otpadaju od bačenog hleba, a onda kreće prema izvoru mrvica – većim komadićima, koje poput usisivača za prašinu uvlači u se. Posmatranjem trbuha ribolovnog konca, ili reflektujućeg staniola na vrhu štapa registrujete ugriz. Ulovljenog šarana izvlačite sa što manje buke. Nikako na štapove ne stavljajte praporce ili nekakve druge zvučne signalizatore.
Hranu na površini vode uzimaju sve dok traje mrak.
Mamci: Mlad ili kuvan stari kukuruz, kuvana pšenica, upola bareni krompir, zeleni grašak, crvena glista, larva vodene bube, bareni pasulj, hlebni valjci, za krupnije primerke komadići sitne ribe, puževi golaći, pa i voće: jagoda, malina, dudinja.
U zatvorenim vodama šaran će pre doći na običan valjak od hleba, kukuruz, krompir i voće, ali na rekama efikasniji su valjci od žutog kukuruznog brašna sa dodacima.